ALMA JE FIRMA U KOJU DOLAZIŠ SA OSMEHOM

Počela sam da radim u Almi kada sam imala 26 godina, a to je bilo vreme kada sam imala razna interesovanja, kad sam bila na nekoj životnoj raskrsnici i razmišljala o tome u koju ću ulicu skrenuti. Međutim kako sam kročila u ove prostorije, osetila sam neverovatnu energiju, ljubaznost i toplinu.

Prvog dana na radnom mestu poslovnog sekretara generalnog direktora Alme Quattro, 2008. godine, Kosanče Dimitrijević (tadašnji generalni direktor Alme Quattro) mi je prišao i rekao:

“Izvinjavam se, zamolio bih vas, ako vam nije teško da napravite excel tabelu svih zaposlenih.”

Bila sam veoma iznenađena njegovim pristupom. Oduševilo me je to što se generalni direktor na takav način obraća zaposlenima. Do tada sam radila u dve firme i nisam imala takvo iskustvo jer je u odnosu sa nadređenima uvek bio neko ko je posrednik, a direktor i šefovi su uglavnom sedeli u svojim kancelarijama i mogao si da ih vidiš samo kad je neki bitan događaj u firmi.

Zbog tog poštovanja nije mi bilo teško već od prvog dana da radim i doprinosim i više nego što se od mene očekuje.

Posle 6 meseci došao je i taj dan kad sam primljena za stalno. Direktor me je pozvao u kancelariju i rekao mi je da sam od danas i zvanično deo Alma tima i da se ne ustručavam da mu predložim svaku ideju za koju mislim da može da unapredi poslovanje firme. To mi je dalo vetar u leđa jer sam shvatila da direktor ceni moje mišljenje i da veruje da dobra ideja može da dodje od bilo koga iz kolektiva, pa i od nekog ko je tek početnik. Njegova vrata su uvek bila otvorena za mene i sve moje kolege iako je možda na drugim mestima praksa i danas da se sastanci sa nadređenima zakazuju i da se na njih, nažalost, dugo čeka.

Verujem da smo zbog te prilike da budemo saslušani imali prostor da izrazimo svoje potencijale za usavršavanje.

Od osobe koji vodi firmu veoma zavisi i atmosfera u njoj, a među nama je uvek bila odlična. Kad se radi, svi rade, kad se šalimo svi se smeju, nikada nista nije nedostajalo, a bilo je i vremena za „izlete“ u kafanu gde smo se uvek dobro provodili. 

Na slici: Tamara Mikšin, Tatjana Žižić, Tanja Vasiljević, Miloš Vasilijević, Dejan Mrđa, Sandra Dejanović, Bojana Novaković i Nenad Đorđević.

Naravno posao zbog toga nikad nije čekao i uvek je bio obavljen na vreme.

Zato je “ljudi koji završavaju posao” nešto što nas zaista opisuje.

I kada kitimo jelku svake godine i počnemo od zvezde, tako i u poslu sve kreće od vrha, pa i ta sloboda da radimo svoj posao bez tenzije. To znači da čak i kada postoji greška, ne traži se krivac nego samo rešenje.

Na slici: Nenad Đorđević, Nataša Vuković, Tanja Vasiljević, Tamara Mikšin, Višnja Zečević, Sandra Dejanović, Tatjana Žižić i Anja Tomić.

Sada sam na mestu administratora prodaje i moj posao podrazumeva sve što se tiče papirologije vezane za zaključivanje jednog posla odnosno kampanje.

U ovom poslu naučila sam dosta i o komunikaciji sa ljudima, a i naveo me je da razvijem empatiju što se i očekuje u kontaktu sa strankama. Ponekad je taj kontakt zahtevao i snalaženje, a nisu bile retke ni komične situacije.

Postoji priča koja to ilustruje veoma dobro. Koleginici u prodaji je zazvonio telefon i kada se javila jedan od klijenata je isključivo zahtevao da se čuje sa šefom kabineta Kosančeta Dimitrijevića. Koleginica je pokušala da objasni da mi nemamo takvu poziciju u firmi, ali klijent je insistirao da se čuje baš sa šefom kabineta. Koleginica mi je samo prebacila vezu i rekla mi : “Ti si šef kabineta”.

Sanja Pešić, koja je nasledila Kosančeta Dimitrijevića na mestu generalnog direktora Alme, veoma slično funkcioniše i upravlja kompanijom. Takođe su joj bitni međuljudski odnosi i motivacija zaposlenih.

Što se tiče načina rada, nije važno kako i kojim procesom, imamo tu slobodu da planiramo i organizujemo se tako da posao bude završen, što je jedino i važno. Nema tenzije. Zato smo produktivni, tačni i zadovoljni. Zbog toga i naše porodice ne trpe, imamo dovoljno vremena da im se posvetimo i kvalitetno provedemo vreme sa njima. Srećna sam što u neko doba dana kada su mnogi još na poslu, ja sam sa svojom decom i suprugom već u parku, bioskopu, pozorištu ili na nekom drugom mestu.

Posao sam ostavila tamo gde mu je mesto, kao što su me od početka učili nadređeni u Almi, a kad dođem kući rasterećena sam i svesna da mogu da se prepustim sitnim zadovoljstvima koji mi ispune dan do kraja.