OVAKO ILI NIKAKO

[PRETHODNO POGLAVLJE]

Poziv da idemo u Atinu!

Da li je uopšte moguće? ... prvo neverica,  pa ushićenje.

Naravno, dok smo pod sankcijama, jedina dva načina da se stigne do Atine su automobilom ili avionom iz neke od susednih drzava.

Obzirom da na pumpama nije bilo benzina, putovanje autom je bilo rizično jer ne bismo stigli do makedonske granice čak i kada bismo uspeli da krenemo sa punim rezervoarom iIi nekom dodatnom kantom u gepeku.

Odlučili smo da preko agencije, kakvih je u to vreme bilo sijaset, unajmimo kombi, sa ciljem da nas odveze do sofijskog aerodroma, odakle je trebalo da letimo do Atine.

U određeno vreme, spremni sa prtljagom i (naravno) uzbuđeni, čekali smo kombi ispred firme.

Kombi kasni…nema mobilnih telefona, dakle, nema načina da se čujemo sa vozačem.

Zovemo agenciju, ništa!

Nakon nekog vremena, uz povećanu nervozu, ugledasmo kombi i ne verujemo...

Da li je ovo skrivena kamera ili nastavak filma ”Ko to tamo peva”? Bilo kako bilo, ukrcasmo se, i majstor krene.

Nismo prešli ni stotinak metara, a mi kolektivno zaključismo da u ovome i na ovaj način, nećemo stići na vreme na avion.

Dejan je preuzeo stvar u svoje ruke, rekao šoferu da nas vrati do firme, a u firmi, da "kako znaju i umeju" napune rezervoar i dodatno gorivo u jednu kantu, taman koliko je bilo prostora u gepeku.

Pošli smo u nadi da će sve proći bez problema. 

Dejan je vozio u svom stilu (oni koji ga poznaju znaju koji je to način vožnje), a mi smo ćutali.

Stigli smo na vreme na aerodrom ali, avaj, tu brigama nije kraj.

Naime, Bugarska je bila zemlja u kojoj vam niko ne garantuje bezbednost auta, bez obzira da li je na čuvanom parkingu ili ne.

Jedina mogućnost je bila da smestimo kola na žicom ograđen i 24 časa čuvan parking, u nadi da ćemo ga u istom stanju i na istom mestu pronaći u povratku iz Atine. 

Sve je to koštalo, i što je još gore, trajalo jako puno.

Ipak, trčeći, znojavi i umorni, uđosmo u avion i nekako stigosmo u Atinu.

To veče i dan posle su ličili na letovanje iz snova. Hotel, restorani, noćni klub, jahta, obilazak susednih ostrva…

A sad, ozbiljno.

Drugi dan su nas pokupili iz hotela oko 9h ujutru i odveli u kancelariju na prve prave, poslovne razgovore.

Mogao bih o tome da pišem još puno, barem onoliko koliko su razgovori i trajali.

A trajali su do 21h.

Dakle, nakon čitavog dana razgovora, različitih poslovnih predloga, uz promene raspoloženja na obe strane, razgovor je kulminirao u trenutku kada je Dejan rekao:

Prekidamo sve dalje priče, nema ništa od dogovora, ili ovako ili nikako.

Srećom, želja i interes su postojali na obe strane. 

U kasnim večernjim satima, potpisali smo pismo o namerama koje je zapravo kraj našeg puta i ujedno početak buduće saradnje sa grčkim partnerima. 

Tako mi stekosmo partnera, i poče tržišni život Alme Quattro.