SVE JE MOGUĆE, NEMA ODUSTAJANJA, SAMO TREBA PRONAĆI NAČIN

1. 23 GODINE U ALMI QUATTRO

1.1. NAJBRŽI U EVROPI

Počeo sam da radim 1996. godine u „Almi Quattro“ u 21-oj godini. Tada smo svi bili “tehnika”. Nas četvorica, Darko, Mikšin, Dragan i ja smo radili sve, od postavljanja stanica, bilborda, održavanja do posteringa. Vremenom smo se uigrali i postali smo toliko brzi da je jednom prilikom, dok je bio u poseti Beogradu, predstavnik Alma Media (čitaj: „Alma Quattro“ je bila joint venture sa „Alma Media Group“ iz Grčke) štopovao vreme potrebno da zamenimo jedan poster.

Sa 7 minuta i 32 sekundi, po njegovim rečima, bili smo najbrži u Evropi.

1.2. DELA KOJA GOVORE VIŠE OD REČI

Kad kažem “radili smo sve”, mislim bukvalno sve. Za nas nije postojao izgovor da nešto ne može da se uradi.

Kao zaposleni koji su većinu vremena provodili na terenu, izuzetno smo cenili to što je neko uvek bio tu za nas. Nikad nisam osetio stav: “Ja sam iznad vas”. Znalo se ko je ko, naravno, ali bili smo jedna grupa ljudi koja zajedno pokušava nešto da stvori. Bili smo na neki način isti.

Primetio sam da je briga menadžmenta iskrena po sitnicama. Recimo, tokom jedne noći, negde oko tri sata posle ponoći, kada smo postavljali backlight, došao je kolega iz menadžmenta i svima doneo piće i hranu.

Znamo da smo zaštićeni. Od strane celokupnog menadžmenta. Dugo nismo znali da li će firma opstati i šta će se desiti, do neke 2004. godine kada se kristalisalo, ali smo se držali zajedno upravo zbog tog osećaja pripadnosti. Rukovodstvo je prvo razmišljalo o tome da je danas teško pronaći posao, i kako će porodice tih ljudi da prežive ako neko ostane bez posla. Bilo je posledica za greške, ali stav je bio da čoveku treba dati drugu šansu. To je ono što gradi poverenje.

U 1997. godini, pred Novu godinu, rukovodstvo Alme Quattro je svim zaposlenima poklonilo original Harley Davidson majce, tada luksuzno dobro. Na slici su Kosanče Dimitrijević i Nenad Đorđević.

To su dela koja govore više od reči, a bilo ih je. Zato smo i imali volju da doprinosimo još više i ništa nam nije bilo teško.

2. UNIFORMA JE SVETINJA

Poput nekih kolega iz „Alme“, i ja sam igrač folkora. Prvo kao član KUD “Dimitrije Koturović”, a od 2001. godine sam član KUD “Branko Cvetković”.

Folklor je razvio moju pomenutu sposobnost da primetim detalje u ljudskom ponašanju i razumem kako da postupim u bilo kojoj situaciji i kako da priđem bilo kom čoveku. Pol, rasa ili kultura su nebitni.

Folklor nas je naučio da se snalazimo u nepredvidivim situacijama, da nas ništa ne šokira i da se na scenu izlazi sa osmehom, bez obzira šta se desilo par trenutaka pre. Makar slomio nogu, odigraću do kraja.

Naša sposobnost transformacije u sekundi i haos koji vlada iza kulisa su kulturama poput japanske fascinantni.

Neko prećutno pravilo među nama folklorašima je da je uniforma svetinja. Niko nam to nije rekao, ali to je nešto što se zna.

U uniformi se ne puši, ne pije, ne psuje, ne zeza, ne glumi maneken. Na turnejama smo lice i predstavnici zemlje i naša dužnost je da to obavljamo savesno. Oni gledaju nas, našu nošnju i upoznaju našu zemlju. Nošnja je uniforma! Skakaću u bazen pun koktela i u roku od 10 minuta ću da se presvučem i budem druga osoba.

Najveći uspeh KUD “Branko Cvetković” je bronzana medalja na najznačajnijem festivalu folklora na svetu u Turskoj 2018. godine. Takmičilo se čak 28 zemalja, 26 profesionalnih igračkih timova i samo 2 tima amatera. Mi smo kao amateri doneli bronzanu medalju. 

3. TURNEJE ZA PAMĆENJE

Japan je definitivno najzanimljivija zemlja koju smo posetili kao folklorni ansambl. 

Imali smo privilegiju da prisustvujemo zatvorenoj ceremoniji molitve u trećem najznačajnijem hramu u Tokiju i to sedeći kraj monaha, nešto što nije dozvoljeno ni plemićkim porodicama. Tokom ceremonije, monah je čak i spomenuo KUD “Branko Cvetković”. Kasnije smo sa njima i obedovali tradicionalna jela, što predstavlja još jednu veliku čast.

Kada smo nastupali u Sendajiu, držali smo koncert u spomen žrtvama cunamija i razmišljali smo kako da ukažemo poštovanje prisutnim ljudima. Zato su naše devojke naučile japansku pesmu „Furusato“ koju smo izveli na nastupu. Pesma je o mladiću koji napušta selo zbog posla i kom veoma nedostaje porodica. Izazvali smo neočekivanu reakciju publike. Posetioci su plakali i aplaudirali, nešto što su nam rekli da je veoma nekarakteristično za njihov narod, naročito u javnosti. 

Gostujući u Španiji smo upoznali sekretara festivala na kom nastupamo, jednog starijeg gospodina, koji je bio oduševljen našom igrom “Vojvodina”. Znao sam da bi tako nešto bilo ispraćeno u medijima, i u trenutku sam mu ponudio da nastupi sa nama na sceni kada budemo igrali. Bio je oduševljen. Dogovorili smo se da nam se usred igre priključi, što je izazvalo oduševljenje oko 4000 ljudi. Ispraćeni smo ovacijama. Tokom četrdesetdvogodišnje organizacije festivala, mi smo prvi koji su uradili takav perfomans sa organizatorom festivala.

Taj mali znak pažnje je predstavio našu zemlju u najboljem svetlu i učinio srećnim jednog čoveka. Naravno, njihovi mediji su to fenomenalno propratili.

4. OSTVAREN DEČAČKI SAN: KARTING ŠAMPION

Otkako sam bio klinac želeo sam da vozim trke.

Otkako sam postao kurir u „Almi“, svakodnevna praksa je doprinela da se vrhunski snalazim u saobraćaju. Pre dve godine sam odlučio da se konačno okušam u kartingu. Počeo sam da vozim čim sam prošao tročasovnu obuku. Pobedio sam u drugoj trci koju sam vozio u životu. Osvojio sam prvo mesto u klasi B (takmičenju amatera) na teritoriji Beograda. Vozili su i ljudi koji imaju 10 godina iskustva, ali i profesionalci koji nisu vozili par godina pa su “izašli iz štosa”. 

Pobednik u klasi A (profesionalna kategorija) je bio brži od mene za manje od jedne sekunde.

Alma Quattro je podržala ovu moju strast, kao i uvek, tako što mi je obezbedila pravo trkačko odelo. I ovog puta, sve je moglo samo ako se tako dogovorimo.

Tokom dvadest tri godine rada u „Almi Quattro“, naučio sam mnogo od svojih kolega. 

“Uvek može”. To je možda i najveća lekcija koju sam naučio, i to baš od osnivača Alme Quattro. Uvek sve može, nema odustajanja, samo treba pronaći način.