AKO AKTIVNO TRAŽITE REŠENJE, ONO ĆE SE UKAZATI

1. ŽELEZNIČKA STANICA “PROKOP”

Svoju karijeru sam započeo u Saobraćajnom institutu CIP kao master saobraćaja. Projekat koji bih izdvojio tokom tog dela karijere je Tehnološki projekat “Železnička stanica Prokop”, na kom sam bio vodeći projektant. 

Iz CIP-a sam otišao 1999. godine jer sam osvestio da je potrebno da promenim nešto da bih nastavio da se razvijam. Sasvim slučajno, u oktobru 1998. godine, poznanica mi je preporučila da se prijavim za poziciju u Atlantis OOH firmi. Međutim, nikada ne bude kako smo planirali. Sa radnom knjižicom, 24. marta 1999. godine, otišao sam u Atlantis da me prijave. Nažalost, tog dana je počelo bombardovanje i faktički sam ostao bez posla.

2. KARIJERA U SPOLJNJEM OGLAŠAVANJU

2.1. UPORNOST SE ISPLATI

Budući da sam izuzetno uporan, dolazio sam u sledeća 3 meseca svaki dan na posao i pitao da li mogu oko nečega da pomognem. Direktor mi je rekao, iz najbolje namere, da nema potrebe da dolazim jer ne može da me plati. Ja sam mu na to odgovorio: “Da li ja vama smetam? Ako ne, želeo bih da pomognem.” U sledeća 3 meseca sam izmišljao sebi poslove, sređivao prezentacije za klijente, pravio kataloge za kampanje i medije, nosio to klijentima itd. Za taj posao sam dobijao neki honorar, a posle 9 meseci su me primili kao nekoga ko će biti zadužen za informacione tehnologije jer sam u firmi najviše znao o računarima.

Ponosan sam na sebe što sam imao hrabrosti da 1998. godine napustim struku, poziciju i sigurnu platu i da uđem u nešto novo iako sam imao porodicu i malo dete. Ispostavilo se da je to bila odlična odluka.

Tokom svoje karijere u OOH-u bavio sam se raznim projektima, preuzeo tehniku i postao direktor razvoja mreže.

U tom periodu smo imali najveću ekspanziju u preko 60 gradova u Srbiji.

Trenutno sam menadžer za ISO standare, tendere i projekte. To znači da se bavim ugovorima za zakup zemljišta, bezbednošću i zdravljem na radu, organizacijom projekata, dobijanjem potrebnih dozvola, komunikacijom sa lokalnim organima i samoupravama.

2.2. NOVOGODIŠNJI MASKEMBAL

Odnos sa kolegama koje sam vodio kao direktor razvoja nije bio samo korektan, bio je mnogo više od toga. Delili smo i dobro i zlo, ne samo vezano za posao, već mnogo puta i privatno. Iz jednog takvog odnosa izgradilo se veliko poverenje. Kada je 2006. godine došle do integracije sa Almom Quattro, na svom prvom razgovoru sa Sančentom, zamolio sam da se tim ljudima da šansa, a da ću ja lično garantovati za njih. Ponosan sam na sve njih, a kao dokaz ispravnosti takve odluke je to što su svi oni i dalje sa nama, a jednog od njih uskoro ćemo da ispratimo i u penziju. Za sve ove godine, od njih sam doživeo samo jednu „neprijatnost“, za Novogodišnji maskenbal, odštampali su fotografiju sa mojim likom i maskirali se u mene. Istina je da mi je bilo jako neprijatno, a možda su mogli da nadju i neku lepšu fotku. Šalim se.

Verujem da su oni to uradili od srca, iz najbolje namere, i bio sam iskreno dirnut tim gestom, a kojim su pokazali svoje poštovanje.

2.3. PRVI SOLARNO OSVETLJENI OGLASNI PANO U SRBIJI

Obzirom da smo imali problem sa osvetljenjem jednog superborda dimenzija (12x5) metara, a koji se nalazio pored autoputa ka aerodromu bilo je potrebno pronaći rešenje za njegovo osvetljavanje. Izvor struje se nalazio predaleko, pa mi je na pamet pala ideja da ga osvetlimo uz pomoć solarne energije. Institut Vinča nam je izašao u susret i uradio projekat. Posle par meseci testiranja, shvatili smo da će nam biti potrebno još energije pa smo napravili i dodali jednu malu vetrenjaču na vrhu panoa i zamenili obične sijalice (koje su trošile previše) za modifikovane rudarske lampe. 

Ponosan sam što smo u to vreme i sa tom tehnologijom uspeli da osvetlimo pano.

Ipak, pre kraja pilot faze, kompanija je donela odluku da se pano demontira jer osvetljenje nije bilo zadovoljavajuće.

Nedugo posle toga, na tržištu su se pojavile LED sijalice za koje verujem da bi osvetlile pano bez problema.

3. REDIZAJN STUDIO “ŠTAP I KANAP”

Oduvek me privlačilo da se ni iz čega napravi nešto.

Ceo život sam voleo da radim nešto što mi je u tom trenutku bilo zanimljivo. Ne zbog novca, već zbog energije i interesovanja. Želeo sam da studiram psihologiju, ali zbog oca sam imao dve opcije: saobraćajni ili građevinski fakultet. Izabrao sam ovo prvo. Moj brat, Nebojša, koji je mlađi od mene 8 godina, imao je isti izbor, ali i mene da ga podržim, tako da je on ostvario svoju ambiciju da postane glumac.

Ali tek pošto je završio građevinsku školu.

U jednom trenutku, taj moj brat Nebojša je izrazio želju da nas dvojica sa našim prijateljem Markom Crnobrnjom, akademskim vajarom, pravimo neke zanimljive stvari. Pristao sam. Druženje sa umetnicima u kreativnom stvaralaštvu za mene je bila svojevrsna psihoterapija. Uvek sam se radovao tim susretima.

Maketa fudbalskog stadiona za izložbu „Montevideo Bog te video“

3.1. PRVI PROJEKTI

Zamolili smo Beograd put da nam izlije jednu asfaltnu ploču i pokloni. Tu ploču smo ugradili u sto, nacrtali igru školice i nazvali ga “Asphaltable”, a koji je trebalo da predstavlja naše urbano detinjstvo. 

Druga ideja je bila “Lampatush”, lampa sa vodovodnim cevima. Svetlo se palilo kada se odvrne ventil, a vodovodne cevi su bile u kofi punoj zemlje, iz koje je nicala trava. Lampatuš je osvojila drugo mesto na Međunarodnom sajmu svetla u Ljubljani.

Naša kreativnost i dobra energija je ubrzo postala prepoznatljiva, tako da su usledili pozivi za učestvovanje na mnogim manifestacijama, kao što su Design week Beograd, Izložbeni prostor „Grad“, Ljubljana grad knjige (UNESCO) – postavka „Klopka“, izrada idejnog rešenja za „kristalnu nagradu“ za najbolju NVO – „Šraf“, kao i projekat zaboravljenih i znamenitih ličnosti „Lik i Link“ u saradnji sa Wikipediom Srbije.

3.2. ZVANIČAN SUVENIR DRŽAVE SRBIJE

2009. godine je država Srbija raspisala konkurs za zvanični suvenir Srbije, a koji bi predstavljao našu zemlju na velikom sajmu svih zemalja Expo-u 2010. godine u Šangaju. Mi smo napravili suvenir od 5 loptica zbog 5 sportova po kojima je zemlja Srbija bila poznata: košarka, tenis, odbojka, vaterpolo i fudbal. Naš rad je pobedio u konkurenciji od 123 rada, i postao zvaničan suvenir.

I danas je pravno i faktički zvanični suvenir Srbije.

Pošto iz nama nepoznatih razloga, država nije bila zainteresovana da se suvenir pojavi Expo-u, revoltirani smo otvorili firmu “Štap i kanap”, jer smo shvatili da ćemo tako morati i da funkcionišemo. Napravili smo te suvenire i prodavali kompanijama koje su ih gravirale svojim logoom i poklanjale partnerima.

3.3. FONDACIJA “ANA I VLADE DIVAC”

Još jedan važan projekat smo radili u saradnji sa Fondacijom Ane i Vlade Divac, a to je projekat “Stvarno važno” koji je promovisao pozitivne reči i vrednosti. Radili smo celu kreativu, ali ono što bih pomenuo je gerilska kampanja u Knez Mihailovoj kod Ruskog cara (Vapiano bar). Naime, okačili smo na kanapu između dva kandelabera (čitaj: niske bandere) majice na kojima je pisala po jedna vrednost. Majice su bile pričvršćene čičak trakom, jer sam znao da će to ljudi skidati, pa da se ne povrede.

Akciju smo izveli u 5 ujutru, i obilazili na svakih par sati. Do podne je ostalo pola, do 5 uveče ni jedna majica. Postavljali smo ih 3 dana uzastopno, dok nam nije ponestalo majica, posle čega smo demontirali instalaciju.

4. HOT & SWEET - HOT CHILLY JAM

Na jednoj žurci 2013. godine, kod prijatelja sam probao kombinaciju sira i slatko-ljutog namaza od chilly papričice. Oduševio sam se.

Mislim da je sada već jasno onom ko čita, da kada me nešto zaintrigira, ja pokušam to i da napravim.

Pošto smo imali neke plastenike i u slobodno vreme se bavili povrtarstvom, iskoristio sam naše ljute papričice da napravimo džem.

Prva smesa je bila toliko tvrda da nismo mogli da je izvadimo iz tegle, ali tu se već aktivirala moja prirodna upornost.

Probao sam nekih 20-ak receptura dok nisam napravio smesu koja je zadovoljavala neke moje standarde. Na nagovor direktorke fondacije Ana i Vlade Divac obećao sam da ću poslati taj džem na konkurs koji je Unicredit fondacija raspisala za neki proizvod koji će moći dostojno da predstavlja zemlju Srbiju. Zahvaljujem se kolegi Slobodanu Srdanoviću iz Alme Quattro koji mi je dao savete u pogledu toga kako da pripremim biznis plan. Poslao sam dokumentaciju zajedno sa uzorcima i zaboravio na to. Posle određenog vremena, zvali su me da mi saopšte da smo pobedili.

Tada je počeo pakao od života. Odjednom sam bio obavezan da ulazim u nešto o čemu ne znam ništa, dobili smo bespovratna sredstava za početak proizvodnje, a nismo znali odakle da krenemo.

Kao i uvek, snašli smo se. Pozvao sam Nebojšu jer sam znao da je završio snimanje prvog dela filma Montevideo Bog te video i da je morao do sada da dobije neki honorar.

Pristao je da se finansijski uključi, ali samo kao „deoničar“. Još neki novac smo pozajmili na nekoj drugoj strani i počeli da se pripremamo za proizvodnju.

Prva adresa je bila Poljoprivredni fakultet u Beogradu. Trebao nam je tehnolog koji će da nam objasni kako se dolazi do recepture za pravljenje veće količine, kao i šta nam je sve potrebno od opreme.

Bacili smo puno džema dok nismo uboli recepturu, tako da na kraju, slobodno možemo da kažemo da smo uspeli da „redizajniramo papriku“.

Veliku pomoć i podršku imali smo od jedne gospodje sa Poljoprivrednog fakulteta koja nam je otkrila mnoge tajne. Marko vajar, nam je predložio da bi bilo super da džem pakujemo u teglica za kavijar, ali njih nismo mogli da nađemo u Srbiji, tako da smo ih na kraju uvezli iz Austrije.

Etiketa je posebna priča. Dizajn smo radili puna 3 meseca i to nas je koštalo i mnogo živaca, a i novca. Želeli smo da bude dizajnersko remek delo sa sve zlatotiskom, UV lakom i plastifikacijom.

Da se trud isplatio pokazalo se 2013. godine kada smo dobili nagradu Privredne komore Beograd za najlepše pakovanje. Opština Rakovice je prepoznala naš trud i kreativnost i omogućila nam da se pojavimo na najvažnijim sajmovima u Srbiji, te su usledile još neke veoma značajne nagrade. 

2017. godine dobili smo i zlatnu medalju za dizajn na Međunarodnom sajmu poljoprivrede u Novom Sadu. 

2018. godine nagradama se pridružila i nagrada „Šampion grupe“ za kvalitet proizvoda, takodje na Međunarodnom sajmu poljoprivrede, a potom iste godine i na Etno sajmu u Beogradu specijalno priznanje za kontinuirani kvalitet.

Pre 2 godine, džem se našao i na policama u nekih 6 prodavnica jednog poznatog „lanca“, a prošle godine smo izvezli i jednu manju, probnu količinu za Švajcarsku.

Možda je pouka za nekog ko započinje nešto svoje ili razmišlja da odustane od nečega, jedna istina:

Redizajn studio Štap i kanap je evoluirao. Bavili smo se prvo dizajnom i nagradama jer smo to želeli. Potom smo shvatili da to mora da bude održivo, ali nismo znali šta. Verovali smo i aktivno smo tražili nešto što će održati firmu jer nismo hteli da uloženi trud, energija i kreativnost tek tako propadnu. Džem se jednostavno desio. Ako aktivno tražite izlaz ili rešenje, ono će se ukazati. Veruj!