KAKO OČEKUJEŠ DA POBEDIŠ KADA KREĆEŠ POLAKO

1. TELEVIZIJSKI KORENI

1.1. Radio Televizija Srbije i incident sa pogrešnim kajronom

Moja karijera je počela u zgradi Radio-televizije Srbije 1986. godine i to u režiji informativnog programa. Skoro 20 godina, bio sam zadužen za Dnevnik 2 i 3, ponoćne vesti i sportski program. Ono što me privlačilo u tom poslu je bio taj prvi rad na kompjuterima, prve animacije, i grafička obrada u režiranju TV programa. Pomerali smo granice svaki dan, nismo imali precizno određen posao jer radimo nešto što niko do tada nije radio. Bila je to velika količina slobode, ali odgovornost je sa druge strane bila ogromna i greške se nisu praštale jer smo bili glas cele zemlje.

Sećam se da sam jednom slučajno u potpisima preko kajrona u Dnevniku pustio ćirilicu umesto latinice. Da pojasnim, u to vreme smo imali raspored kojim danom koristimo ćirilicu a kojim latinicu. To je bio takav skandal da mi je dva dana lupalo srce znajući da za svaku grešku postoje ozbiljne posledice. Na kraju je i to prošlo, bez puno pompe. 

1.2. Prekid programa na Studio B i vino za Radeta Šerbežiju

Od 1998. godine sam počeo da radim paralelno u 3 televizije. Bila mi je potrebna promena i izazov, a i značila su mi i dodatna sredstva. Saznao sam da nove televizije imaju fenomenalnu novu opremu. 

Toliko sam bio zaintrigiran, da sam zadržao posao na RTS-u i počeo da radim za Studio B i B92. Sećam se da je bilo toliko posla, da sam sam sebi morao da pravim kalendar da ne promašim televiziju u koju treba da odem. Međutim, ispostavilo se da je ekipa sa kojom ću raditi mojih godina, što je bio dašak svežeg vazduha.

Da ilustrujem koliko su se stvari drastično razlikovale, jednom se desilo da sam od kuće upalio STB u 2 ujutru i video sneg umesto programa. Pretpostavio sam da se pokvario repetitor i sutra ujutru sam kolegi koji je to veče bio na dužnosti rekao da to prijavi. On mi je rekao. “Ćuti, brate, ja sam zaspao. Nisam promenio kasetu.”

Još jedna anegdota je da sam u to vreme radio i na pogramu “Nivo 23” koji je vodio Velja Pavlović. Sticajem okolnosti, on je bio prijatelj sa Radetom Šerbedžijom koji nam je jednom prilikom bio i gost. Sećam se da je pio samo jedno određeno belo slatkasto vino (čijeg imena ne mogu da se setim), te sam išao do Maksija u suterenu Beograđanke ga kupim specijalno za emisiju i imao priliku da ga upoznam.  

2. NOV POČETAK U NEMOM MEDIJU

Posle 20 godina u televiziji, 2005. godine, shvatio sam da ne mogu dalje da napredujem u tom poslu. Došlo je do zasićenja i ponovo sam birao nešto potpuno novo, nepoznato i izazovno. Procenio sam da je OOH budućnost, a i bilo je više slobode. Prešao sam u spoljnje oglašavanje kao vođa plakatiranja.

I ovog puta, moj posao je bio da napravim nešto što do tada ne postoji radom na računaru.

Napravio sam prve arhive i analize lica koja su lepljena i obučavao sam sebe za neke nove izazove. Od 2008. godine sam počeo da radim u Alma Quattro kao Project Manager koji se bavi, ukratko, svime onim što obuhvata medije i tehničku dokumentaciju.

3. TRANSFORMACIJA U 50-OJ GODINI

3.1. “NE” cigaretama posle 32 godine

Promenom posla sam počeo da provodim dosta vremena uz računar i to je počelo da se odražava na moje zdravlje. Pričam o 3 pakle cigareta dnevno uz 2 litra gaziranog soka i nula fizičke aktivnosti.

Znao sam da to što radim nije dobro, ali to sam gurao u drugi plan pod izgovorom “moram da radim”.

Kolega, kog svi zovemo iz šale “doktor Plećaš” mi je rekao jednom prilikom apropo mog preskakanja srca: “To tvoje srce pokušava da kaže da mu treba nešto osim dima.” Odzvanjale su mi te reči u glavi i u poslednjim danima decembra 2008. godine sam ostavio cigarete zauvek. Bilo mi je lako da istrajem jer sam vizuelizovao sebe kako šetam svoje unuke.

3.2. Maratonac ima i u glavi i u nogama

Međutim, kako to obično biva, upao sam u zamku u koju novopečeni nepušači upadaju često. Cigarete sam zamenio hranom i dogurao do 110 kilograma. Kada sam i to osvestio, malo po malo, počeo sam da hodam, pa da trčkaram, i na kraju sam počeo da trčim.

Ljubav prema trčanju se razvila krajnje spontano. Opet sam bio privučen činjenicom da svaki dan pomeram svoje granice izdržljivosti. Sledeći izazov mi je bio da se okušam u takmičenju. Ispostavilo se da sam u svojoj starosnoj grupi (preko 50 godina) jedan od najuspešnijih maratonaca. 

Priča o maratonu je specifična. Baš ništa ne bude onako kako je čovek planirao ako pokušava da planira. Međutim, ako se čovek opusti, kada nema pretenzije, dešavaju se uspesi koje čovek nije mogao da zamisli.

Trčao sam maraton 3 godine pre no što sam prešao na ultra maraton, koji je duži od 42 kilometra. Istrčao sam kategorije od 6 sati, 50 milja i 100 kilometara, i u svakoj kategoriji sam osvajao prva mesta u starosnoj  kao i u apsolutnoj kategoriji. To je jedno neopisivo iskustvo koje traje i po 9 sati. Za to vreme, svašta se dešava u glavi čoveka i zato nije moguće izdržati uz stav “imam cilj i trčim 9 sati ka njemu”. 

Sa jedne strane, sport me je ojačao, ali sa druge lični razvoj mi je objasnio šta radim, šta sam radio i šta će se dešavati ako uradim jednu ili drugu stvar. Sve je povezano - glava i telo i to mogu da dokažem. Naime, kada sam istrčao tek 5 maratona, bio sam obeshrabren jer sam baš svaki put ostvario rezultat od 3 časa i 35 minuta, maltene u sekund. To je bilo jako poražavajuće za mene. Ni korak napred ni korak nazad.

U demistifikaciji toga šta je to što me koči mi je pomogla Sanja Pešić kroz vođeni proces. Prošli smo zajedno kroz ceo proces kako počinjem trčanje, korak po korak. Naveo sam svoje korake: krećem polako, zagrevam se, vidim gde mi je mesto, polako napredujem, dugačak je put do cilja, na sredini puta se već izdvajaju grupice, svako ima svoje mesto, pred kraj dajem sve od sebe, crpim poslednje atome snage i prolazim kroz cilj. Potom je usledilo njeno pitanje: “Da li vidiš sebe da si uspeo da istrčiš tih 3 sata i 29 minuta?”. Ja sam odgovorio da ne vidim, na šta mi je ona rekla da ponovim sve korake, ali počev od poslednjeg.

Kada sam to uradio shvatio sam da je moj prvi korak “počinjem polako”. Na to mi je Sanja rekla, i to nikad neću zaboraviti: “Kako očekuješ da pobediš kada počinješ polako?”

Promenom taktike i oslobađanjem od čuvenog „straha od uspeha“, sledeći maraton sam istrčao za 3 sata i 20 minuta tako što sam počeo jako. Čitavih 15 minuta manje od prethodnog puta, a 9 minuta bolje od zacrtanog cilja.

Snaga čoveka u maratonu i u životu se nalazi u glavi, ne u nogama. 

Olimpijski dan 2014 godine, tim Alma Quattro