Copyright: Fotografisao Nebojša Babić
BILI SMO PIONIRI U OOH KADA SE NIKO NIJE USUĐIVAO
DRAGAN STANKOVIĆ
GLAVNI MAGACIONER I INSTRUKTOR FOLKLORA
Kreirano: Mar 6, 2019
Poznatiji kao Đavo, naš glavni magacioner je došao u firmu ubrzo nakon postavljanja prvih formata mreže Alma Quattro. U slobodno vreme, Dragan, kao instruktor folklora mališane uči igrama koje predstavljaju deo naše nacionalne baštine.
1. DIZANJE MREŽE ALMA QUATTRO
Prvi formati su montirani krajem 1994. godine i početkom 1995. godine.
U to vreme sam bio igrač prvog ansambla u KUD “Dimitrije Koturović”, a radio sam i kao instruktor plesa i animator u predškolskim ustanovama sa dečicom. Dobio sam preporuku da bih mogao da se priključim i postanem deo Alme Quattro. Iznenađen i oduševljen, dolazim u Almu Quattro u julu 1996. godine. U to vreme, na terenu nas je bilo samo dvojica. To je kratko trajalo, Darko nam se pridružio nakon dva dana. Čini mi se da je tada bilo postavljeno 23 backlight-a i 98 citylight-ova. Druga firma je postavljala temelje, a mi smo radili ostalo.
Bili smo pioniri u OOH kada se niko na to nije usudio.
Ubrzo smo počeli sa planiranjem održavanja, nastavili sa montažom novih medija i dobili nove kolege.
Zamena krova na stajalištu Trga Republike, 1998. godina
U početku je postering (čitaj: zamena oglasa na medijima) oduzimao dosta vremena. Menjali smo 1 lice po sat vremena, dok se nismo uhodali. Kasnije smo oba lica dvostranog backlight-a kod Brankovog mosta menjali za manje od deset minuta.
Naručivali smo štampanje PVC postera iz Italije i Atine. Čak nam je bilo brže da naručimo i preuzmemo to na aerodromu, nego da se štampa u Beogradu. To je danas nezamislivo.
Na prvom posteringu, koji smo radili kao nova ekipa u firmi, desilo se da su pristigli posteri bili 20 cm kraći od predviđene dužine. Bez iskustva u radu, kao novi ljudi u firmi, nismo bili sigurni da li tako treba, da li smo mi nešto pogrešno uradili ili je greška u štampi. Mnogo pitanja, ali odgovor je samo jedan: to treba okačiti! I bilo je okačeno. Uz malo žice, sve je rešeno.
Taj prvi PVC poster za prvi prosvetljeni bilbord i dalje čuvamo kao deo naše istorije.
Sledeći problem je bio pucanje štampe na posteru. Okačimo mi pola kampanje, upali se rasveta, kad ono gde god je poster bio savijen, okrnjila se štampa i svaki poster je bio na kockice. Ništa. Flomasteri u ruke i lagano, tačka po tačka. Kasnije su nam poslali farbu iz Italije, napravili smo nosače u magacinu da to sredimo.
Naš novi kolega Bane docrtavao četkicom, kao „Mikelanđelo”, tačku po tačku, poster po poster.
Kako se razvijala mreža, tako se širio i posao oko nje, a to je zahtevalo i veći magacinski prostor. U tom periodu smo imali česte selidbe kako bi što bolje prilagodili radni prostor zadacima posla. Posle 4 godine, preuzeo sam brigu o magacinskom prostoru i postao glavni magacioner.
2. SVE PRIMENE JEDNOG PVC POSTERA
Uz zajednički rad u firmi, i mi smo stasali u dobre prijatelje, pa su nam nakon obavljenog posla, bila česta i druženja. Tu je bilo mnogo lepih trenutaka, a dešavali su se baš u onim pravim momačkim godinama. Veoma smo zahvalni tadašnjem rukovodstvu na razumevanju, obzirom da smo išli na koncerte, turneje i razne sportske aktivnosti.
Sama firma je par godina obezbeđivala dva temina za fudbal nedeljno. To su bile interesantne utakmice, skoro svi smo igrali, od tehničara do direktora. Bilo je i izlazaka, gde god bi nam palo na pamet. Najčešće Beograd, Novi Sad, Požarevac, Valjevo, Pančevo. Da ne pominjem raznorazne vikend izlete, pecanje, kampovanje i česte žurke.
Jedne zime kada je bilo dosta snega, dogovorili smo se da idemo na sankanje u Košutnjak. Svi smo imali neke obaveze, pa je dogovor pao za 22 časa. Kada smo došli, niko nije imao sanke. Međutim, videli smo neke klince da se spuštaju na nekom najlonu i dosetimo se pa uzmemo stare postere od prosvetljenih bilborda. Automatski smo postali glavna atrakcija na sankalištu.
Ne sećam se koliko nas je stalo na poster, al’ da nas je bilo bar deset, jeste. Ko zna, možda i više. Nekako se natrpamo svi na poster, podignemo ćoškove i kad krenemo u spust, pa to se nije znalo ko je gde, dal’ smo napred il’ pozadi, samo se vrti u krug i spušta u isto vreme.
Noćima smo uživali na snegu. Tu je ekipu pored ljudi iz Alme, činilo i pola ansambla iz KUD “Dimitrije Koturović”.
3. DŽA BU MU
Počeo sam da igram folklor od 1986. godine u KUD “Dimitrije Koturović”.
Nakon dugogodišnjeg igračkog staža, sada treniram decu koja igraju folklor.
To je prilika da prenesemo svoje kulturno nasleđe sledećoj generaciji.
Neka od dece koju sam trenirao su sada plakateri, a drugi su taj posao radili honorarno za vreme školovanja.
Treniram i “rekreativce”, odnosno one koji žele da nauče da igraju iz zabave.
Za njih sam osmislio poseban program, još uvek smo u razvoju, a trenutno i jedini na ovim prostorima.
U programu kombinujemo modernu muziku sa osnovnim, starim i novim folklornim koracima. Nastupali smo na raznim mestima. Reakcije ljudi su pozitivne jer je ono što radimo novo i osvežavajuće. Primetio sam da mnogi cupkaju u sedištu, i sami željni da se okušaju. Igra je nije fizički zahtevna, tako da su polaznici grupe ljudi koji umesto sedenja kući biraju da probaju nešto novo.
Naš zadatak je da pružimo šansu svakom da nauči osnovne tradicionalne igre.
Još jedna zanimljivost je da je igrački deo Alme (Kile, Kameni, ja, kasnije Ognjen), idejni tvorac i ansambl igračke grupe “Dža Bu Mu”. Grupu smo osnovali tako što smo napravili jednu tačku, tada popularnog romskog izvođača. Nismo imali naziv grupe, već smo izvodili numeru i pravili zabavu za društvo. Jednom prilikom nas je pohvalio tadašnji predsednik društva i rekao „Dobro je ono vaše Dža Bu Mu...“ i tako je ostalo. I danas, nakon 21 godine, svake poslednje subote u septembru, kao ekipa se sastajemo na čašici i klopici razgovora.
Kao “Dža Bu Mu”, nastupali smo i u GRAND-u u okviru ansambla “Simyonov”, a sećam se i ovacija. Ja sam inače tamo proveo oko 5 godina i mogu da kažem da je iskustvo igranja u “Simyonov"-u dosta uticalo na razvoj rekreativne grupe.
26. jul 2000. godine, Dza Bu Mu na snimanju GRAND show-a.
Neraskidiva veza između članova kolektiva je dala dosta lepih uspomena. Imamo tradiciju da napravimo foru kad god se neki momak iz grupe ženi. Ja sam se prvi oženio. Momci su odštampali majce, inspirisani jednim panoom iz Luke BG, na kojima je pisalo: „Ljudi, Đavo se ženi!”. Sa godinama smo svi pokupili po neku majcu.
Iz Alme je došla druga fora, prikazana na bilbordu ispred opštine u kojoj sam se oženio. Veče pre svadbe su me oterali kući sa jedne posle koncertne žurke, kako bi ga zalepili, a da ja ne vidim na putu do kuće.
Veliki deo ekipe sa terena Alme Quattro je došao iz KUD “Koturović”. Posle 25 godina, iako smo napredovali dalje u karijeri, igra će nas uvek držati na okupu.
Zanima te još? Nastavi da čitaš...