DAJ MI PROBLEM I SKLONI SE

1. “ČOVEK ZA STRUJU”

Po struci sam elektrotehičar energetike, a u Almu sam došao 9. februara 1996. godine, kao “čovek za struju”.

U Almi sam 23 godine.

Kada sam došao, timu je pored bravara, građevinaca i drugih profesija falio električar da se “kompletira set”. Svega nas je bilo par: Sanče, grčki predstavnik Alma Media, Goca, Joca, Sanja koja je radila prodaju i oko 5-6 momaka na terenu.

Dragan Stanković, Darko Antonić, Branislav Vučetić, Vladimir Mikšin, Ognjen Vojnović, Dejan Sotirovski i Nenad Đorđević.

Pošto nas je bilo malo, organizacija posla je bila drugačija. Postojao je direktan protok informacija od momaka sa terena do direktora, sa kojim smo imali sastanke na dnevnom nivou. Odmah smo dobijali odgovor da li se problem rešava ili se ne rešava. Zato smo brzo i rasli. 

Taj obavezni jutarnji sastanak je uključivao i predstavnika grčkog investitora. Dok je taj predstavnik bio Nick, znali smo da ćemo sve što tražimo od opreme i dobiti. Sasluša nas, ako mu objasnimo da je to što tražimo zaista potrebno, odmah se kupuje. Uvek je imao isti odgovor na mešavini srpskog i engleskog jezika:

What? Buy it pi**u materinu, buy it! Sta? Sta, bre, ne moze? El treba? Kupi. Where is the problem? Buy it!

Mnogo smo ga voleli.

Od 2008. godine sam postao glavni električar. Moj posao se bazira na organizaciji i kontroli i unapređenju elektro dela tehničke službe. Admistrativni deo posla je drastično porastao (pribavljane raznih Rešenja i Saglasnosti od Gradske uprave i Javnih preduzeća. Organizacija i izrada priključaka na EDB distributivni sistem. Rešavanje tekućih problema … 

Ivan Marinković, Ignjat Janković, Predrag Grubnić, Darko Antonić, Nenad Marinković, Vladimir Mikšin i Marko Marinković. 

2. “VOLIM DA REŠAVAM PROBLEME”

Bilo je čudno raditi tokom devedesetih. Ljudi su mislili svašta kad nas vide na terenu.

Desilo se da smo Đavo i ja menjali poster na stanici kod Sava centra. Vrata na stanicama su se otvarala na kip, kao i danas, ali tada nije postojao amortizer koji bi držao vrata otvorenim, pa smo koristili neku šipku. Parkirali smo se na ostrvu, Đavo je uzeo tu šipku i krenuo ka stanici. Neka žena je išla ka nama i videla da nosimo šipku i toliko se uplašila da je počela da beži u suprotnom pravcu. 

Pošto smo se bavili stvarima koje do tada nisu viđene u gradu, znatiželja prolaznika je ponekada predstavljala izazov koji smo morali kreativno da rešimo kako bismo uspešno završili zadatak.

Kada smo otklanjali kvar na stajalištu na Zelenom vencu, prolaznici su se okupili jer im nije bilo jasno šta radimo. Pošto nije bilo smisla da se ubeđujemo sa njima, izvadio sam osigurač na osvetljenju i vratio ga polako, tako da pucketaju varnice, zuji, i sija plava svetlost (pojava elektro luka). To ih je nateralo da izađu iz transa, ustuknu i dozvole nam da završimo posao. 

Još jednom, prvi smo tehnologiju doneli u zemlju i nismo znali kako se ponaša u svim okolnostima.

Recimo, posteri: 1998. godine je bila baš jaka zima. Ognjen i ja smo postavljali poster na backlight u Cvijićevoj. Kad smo ga nategli, poster je eksplodirao kao kad na utakmici baciš konfete. Učili smo usput kako i šta. 

Dejan Sotirovski, Ognjen Vojnović i Vladimir Mikšin.

Često smo dobijali zahteve da se nešto uradi danas za juče. Kada smo nameštali BG2000 (autobuske stanice koje su u sredini imale kiosk), radili smo dan i noć da sve osposobimo da radi i da je bezbedno. 

3. JCDecaux OBUKE I STRUČNA USAVRŠAVANJA

Almu doživljavam kao drugu kuću i maksimalno se trudim da doprinesem da se moj deo posla unapredi i da budem najbolji što mogu.

Zato svake druge godine, samoinicijativno, posećujem najveći sajam rasvete na svetu u Nemačkoj. Tokom sajma imam priliku da upoznam dosta ljudi koji su na uticajnim pozicijama, dogovorim dosta stvari, dobijem informacije koji deo se više neće proizvoditi, kakve inovacije ulaze u upotrebu itd.

Na tom sajmu sam ukopčao kako funkcioniše JCDecaux. Video sam kod jednog proizvođača određene sklopove koje mi nabavljamo od njih, ali su na sajmu bili mnogo jeftiniji. Ispostavilo se da imaju ekskluzivan ugovor, pa nisu mogli da nam prodaju te sklopove. Mi smo se snašli da kupimo nešto drugo, što možemo da nađemo na našem tržištu i da inplementiramo u postojeće komponente ovde u Srbiji.

Volim da rešavam probleme. I dalje sam u Almi jer su mi odrešene ruke. Daj mi problem i skloni se.

JCDecaux je poznat i po tome što proizvodi urbani mobilijar u saradnji sa svetskim dizajnerima. Jedan od poznatijih komada je ulična lampa zvana Suncokret, koju je dizajnirao Philippe Starck. Ime duguje načinu na koji funkcioniše. Kada dođe napon na nju, vrat se savija pre no što se upali svetlo. 

Ulična lampa u Los Anđelesu poznata kao “Suncokret”, dizajner Philippe Starck.

Postoji i stona verzija te lampe, koju smo mi kupili za jednog poslovnog partnera. Pre no što smo stigli da je predamo, pokvarila se i doneli su je meni da je popravim i najavili samo kao lampu. Pomislio sam: “OK, lampa ko lampa. Donesite.”

Kada sam video kako izgleda, bilo mi je jasno da nije naivno, ali tek kad sam je otvorio i kada je iz vrata ispala hrpa sajdžijskih zupčanika uz mikro prekidače shvatio sam koliko je to kompleksno.

Zainatio sam se i popravljao sam je par dana, pored posla. Sklopim, ne radi. Rasklopim, sklopim, delimično radi. Hajde, opet…

Na kraju sam shvatio raspored sklopova unutar lampe proradila je. 

Par puta smo išli i u Plezir (mesto pored Pariza u kom se nalazi nastavni centar i uprava JCDecaux-a) na usavršavanja i obuku o servisiranju medija jer uz medije ne dobijamo upustva no “snalazi se”.

Te obuke su mi uglavnom služile da potvrdim da sam sve zapravo i uradio ispravno. Dok bi profesori davali instrukcije, ja bih medij već postavio u pogon.

Ništa im nije bilo jasno. Naročito to kako funkcionišemo bez upustva za rukovanje, i kao firma i kao pojedinci.