KADA VAM JE STALO SVAKI PROBLEM JE REŠIV ČAK I SLADOLEDOM

1. BOGATO RADNO ISKUSTVO

Rođen sam 1956. godine u Gračacu u Lici. Srednju i Višu mašinsku sam završio u Beogradu. Svoju karijeru sam započeo u fabrici “Rade Končar” u Zagrebu. Uporedo sa radom u fabrici, vanredno sam diplomirao na Zagrebačkom Sveučilištu i stekao zvanje Diplomiranog strojarskog inženjera. Tokom svog radnog veka, radio sam u mnogim firmama na velikom broju značajnih projekata. Između ostalog, bio sam nadležan za čitav vozni park Elektroistoka, ali sam sticajem okolnosti radio i u industriji obuće.

Ponosan sam otac dvoje dece. Ćerka je diplomirani farmaceut, a sin doktor nauka u molekularnoj biologiji i hemiji i naučni istraživač u Vinči, institutu za nuklearne nauke. Hteli su da uče i video sam da im to ide, tako da sam ih školovao radeći više poslova istovremeno.

Zbog obaveza, o hobiju nisam imao vremena ni da razmišljam. Ali sećam se da sam u mladosti voleo kuglanje. Sa druge strane, imam puno anegdota iz raznih situacija vezanih za posao.

Penziji se radujem jer se nadam da će to otvoriti radno mesto za bar jednog mladog čoveka, kako i treba da bude.

2. DEDA MRAZ U JULU

U spoljnje oglašavanje sam ušao 2003. godine. U periodu kada je Alma radila na ekspanziji mreže, najveći izazov sa kojim se terensko osoblje suočavalo je bio zameniti formate na način da to ne remeti život građana.

To znači da osoba koja je na terenu mora biti visprena, dovitljiva, empatična i vešta u komunikaciji sa ljudima svih temperamenata.

Svaki problem sam rešio razgovorom i veliki sam protivnik agresije.

Pomenuću anegdotu koju kolege vole da prepričavaju, a tiče se situacije u kojoj sam, zarad posla, bio i sladoledžija.

Bio je to jul 2008. godine, oko 10h ujutru ispred Bioskopa Voždovac. Dobili smo zadatak da zamenimo ceo bilbord. Umesto panoa na koji su se lepile oglasne poruke, postavljali smo nov prosvetljeni bilbord. Bilo je potrebno da parkiramo auto dizalicu tako da blokira deo šina. Znali smo da ćemo remetiti saobraćaj, to je neizbežno, ali smo zato birali da to bude subota u 10 ujutru jer smo bili infomisani da je to idalno vreme.

Primera radi, danas, to više nije slučaj. Razlika između intenziteta saobraćaja tokom dana i noći je sve manja i manja kako prolazi vreme ali snalazimo se i u ovim uslovima.

U tom trenutku nije bilo saobraćaja, brzo smo razmontirali postojeći i počeli sa postavkom novog prosvetljenog bilborda. U tom trenutku nismo znali da je par sati pre toga na Banjici bio zastoj, stoga je 3 tramvaja krenulo u isto vreme ka gradu. Imali smo još 20 minuta do kraja posla, a stižu 3 tramvaja sa već nezadovoljnim putnicima. Kada sam to shvatio, podelio sam momke po ulogama kako bi nastavili da rade i preuzeo na sebe zadatak da vozačima i putnicima objasnim situaciju. U prvom tramvaju, vozač se nije bunio, ali su putnici već bili nervozni i nisu se ustručavali da verbalno izraze svoje negodovanje. Ista se situacija ponovila i u preostala 2 tramvaja, u svakom po 7 ili 8 putnika.  

Osetio sam da će situacija eskalirati. Dan je bio vruć,  ljudi su već nezadovoljni, a znao sam da moram nešto da učinim. Ali šta?

Razumeo sam i njihovo nezadovoljstvo, ali posao mora da se obavi.

U tom trenutku sam spazio kiosk prekoputa i frižider sa sladoledima. Rekao sam momcima da nastave sa poslom, trknuo do trafike i kupio 30 sladoleda. Kao Deda mraz u letnjem izdanju, ušao sam sa rukama punim sladoleda u svaki tramvaj, i pokušao da “ohladim” i situaciju i glave. Putnici su bili oduševljeni, na kraju su nam se i zahvalili na pažnji. 

Kada pokažete da vam je stalo, nema problema koji ne možete rešiti, možda čak i sladoledom.