“KOLEGA, IZVRNULA TI SE KRAVICA”

1. ALMA ME POŠTUJE KAO LJUDSKO BIĆE

1.1. Dušan Gagić (18 godina u AQ)

Pre Alme sam radio u svojoj struci kao automehaničar.

Zato me kolege i danas cimaju da im popravim automobile kad god nešto zaškripi.

U Almi Quattro se poštuju zaposleni, zakon i radno vreme. Ipak, da moj posao ne obuhvata ono što volim da radim, a to je mehanika, verovatno se ne bih zadržao 18 godina. 

Zaduženja su se menjala, ali u struci. Skoro 3 godine sam bio zadužen za održavanje i postering medija na Aerodromu Nikola Tesla Beograd.

Alma Quattro je unutar zgrade aerodroma imala 115 medija od 2007. do 2017. godine.

U to doba nisam imao neki dodir sa radom na terenu van aerodroma, ali je bilo super iskustvo. 

1.2. Amel Ibiši (15 godina u AQ)

Kompanija je uvek izlazila u susret našim potrebama, a mi to nikada nismo zloupotrebili. Plata je uvek bila na vreme, radno vreme se poštuje i retko kada moramo da ostajemo duže.

Alma je firma koja poštuje mene kao radnika i zato sam tu 15 godina.

Ono što razlikuje Almu je to što smo porodica. Podjednako vremena provedemo na poslu kao i sa porodicama kući, tako da je ta granica nestala.

Amel Ibiši (levo), Boris Sotirovski (desno).

Međuljudski odnosi su zaista ljudski. Osećam se sigurno.

1.3. Marko Stevanović (11 godina u AQ)

Alma nije tipična kompanija. Nema tenzije i niko ti ne visi nad glavom. Važno je da budemo precizni i da završimo ono što se od nas očekuje, ali postoji humanost. Kao samohrani otac, često moram dete da odvezem ujutru u školu, pa stignem na posao malo kasnije. Kolege imaju razumevanja i niko ne pravi pitanje oko toga. To je samo jedan od primera. Tu smo jedni za druge.

Posao je dinamičan, svaki dan drugačiji. Jedan dan popravljam bilborde, drugi scroll, trećeg menjam kulu.

Kada bi mi neko ponudio da odem u drugu firmu da radim “u mestu” i da se bavim papirima, ne bih prihvatio takvu ponudu. Nije zanimljivo ako nije izazovno.

1.4. Tomislav Dragojlović (4 godine u AQ) 

Pre Alme sam radio u više kompanija. Odlučio sam da promenim posao jer nisam znao kada mi je radno vreme.

Porodica mi je spavala i kada odem na posao i kada se vratim.

Kada sam pričao sa kolegom Igorom o dolasku u Almu, rekao sam mu da mi treba posao koji ima radno vreme. Odgovorio mi je da to može da mi garantuje.

Za prvih 6 meseci rada u Almi sam imao ukupno 4 sata prekovremenog rada. Na prethodnom poslu sam toliko imao na dnevnom nivou.

U Almi postoji disciplina. Zna se ko je zadužen za koji deo posla i poštujemo se međusobno.

Marko Stefanović (skroz levo), Dragan Jerinić, Amel Ibiši, Dušan Gagić (skroz desno);

2. ANEGDOTE SA TERENA

2.1. Amel Ibiši (15 godina u AQ)

Recimo, jedan kolega tokom posteringa nije primetio da je okrenuo naopačke kravicu kod Glavne železničke stanice na citylightu.

Amel Ibiši (levo), Dušan Plećaš (desno).

Rogovi dole, noge gore. Podsetilo nas je na zlatnu ribicu kad ugine, pa pluta po činiji. Čim smo primetili, javili smo mu: “Uginula ti kravica. Izvrnula se naopačke kao zlatna ribica.”

2.2. Marko Stevanović (11 godina u AQ)

Ne sećam se koje godine, ali farbali smo backlight na Autokomandi.

Bilo je nepristupačno da se popnem na vrh držeći kofu u jednoj ruci, a valjak za farbanje u drugoj. Bukvalno sam se držao za vazduh pri silasku.

Pri silasku su merdevine krenule da padaju. Moja reakcija je bila da skočim sa njih i pustim kantu.

Dočekao sam se na noge, ali je mene dočekalo 3,5kg farbe. Pravo na glavu.

Teget štrumpf. Tako sam izgledao. Ostavio sam alat, seo u kombi i krenuo do magacina da se istuširam. Na uključenju za autoput sam bio glavna atrakcija. U jednom trenutku sam video da ljudi iz autobusa u susednoj traci ustraju, gledaju i ne veruju šta vide. Razvukao sam lice u osmeh, koji je više izgledao kao grimasa jer je farba počela da se steže. Amel je jedini bio u magacinu kada sam stigao, i nije propustio priliku da me slika.

2.3. Tomislav Dragojlović (4 godine u AQ)

I pre Alme su me okarakterisali kao zaposlenog koji će pronaći rešenje i snaći se u svakoj situaciji.

Postoji veliki broj situacija tokom rada u Almi Quattro u kojima je baš ta osobina došla do izražaja. Recimo, kada sam učestvovao u postavljanju prvog megaborda 2004. godine za Almu Quattro.

Sećam se da je došao Zole da nadgleda postavljanje. Bilo je izuzetno hladno. Sneg, zima... Bodrio nas je kako nam odlično ide, iako smo na licu mesta učili kako se zateže, otvaraju limovi itd. Sve je bilo OK na kraju.  

Na neke reklame ljudi reaguju loše, pa naprave i štetu koju moramo da popravimo.

2005. godine na backlightu u Jurija Gagarina je bio poster sa likom nekog muškarca.

Samo smo dobili dojavu da je neko oštetio poster i da moramo to da rešimo. Kada smo stigli videli smo da postoji rupa na ustima, verovatno napravljena kamenom. Snašli smo se tako što smo na papiru docrtali zube i  zalepili ispod postera. Izgledao je kao pokojni Šaban Bajramović.

Tih situacija je bilo na dnevnom nivou, samo je nemoguće ih se setiti.